Devojčica iz Srbije, ne baš toliko dobra iz matematike, koja
živi u nekom svom svetu, izgubljena. Kako li je pustiti negde daleko? U svemir?
Ko će nju da čuva? Ko će da joj zadovolji dnevnu potrebu zagrljaja? Drugi
astronaut, kolega? A šta ako on ne zna da se grli? Može pokušati, ali ako nema
taj talenat teško će naučiti. Grljenje je umetnost, a nisu svi rođeni da budu
umetnici. Dakle, kolege astronauti moraju da prođu test grljenja. Može on znati
matematiku, fiziku, astronomiju, IQ 180, ali ako nije vičan grljenju ne možemo
ga odabrati za našu opasnu i veoma ozbiljnu svemirku misiju. Imamo prioritete.
A šta ako kolega astronaut voli mačke? Ne, nikako, ne možemo
ga pustiti na nasu svemirsku raketu. Sama pomisao na mačke, ta pufnasta bića,
kod malene devojčice iz Srbije izaziva predstavu kijanja i crvenila oka, koja
može i da traje i po nekoliko sati, ali ako se publika zatraži bis, onda i
duže. Dakle bez mačkoljubca.
I sada kada smo odabrali posadu. Prosli tu tešku obuku. Naučili
da razlikujemo asteroide od kometa, meteore od meteorita. Spremni smo da
krenemo. Pravac svemir, Mesec
Ali nešto nam fali. Raketa - tu je, posada- na okupu, pojas
- vezan. A gde su nam odela? Slagala bi vas kada bi vam rekla da su na pranju.
Da budemo iskreni malena devojčica iz Srbije ni nema svoje super svemirsko
odelo sa puno dugmića. Toliko je bila uzbuđena zbog odlaska u svemir da je
zaboravila da nađe malecno odelo, možda čak i najpotrebniju stvar na njenom
nesuđenom putu.
Sada već tužna devojčica iz Srbije mora napustiti svemirku
raketu, koja je dobila ime po njoj, i svoje kolege astronaute.
Jedino što joj je preostalo je da mašta. O necemu dalekom,
svemiru, kao i do sada. A tako opasnu avanturu mora da sačuva za neki drugi put
ako joj mama dozvoli.
Нема коментара:
Постави коментар