Gledanje serije se računa kao hobi? Ne. Hmmm
Još od malih nogu sam se divila fotografiji, pogotovo fotografa Nacionalne fotografije - savršenstvo.
(Zaboravila sam posao fotografa da uvrstin na listu, oprostite molim vas)
Oduvek sam mislila da ako želiš da budeš fotograf ili da se baviš istom, moraš da imaš jedan od onih ogromnih aparata. Znate onaj ogromni što se vuče po zemlji kada ga stavite na leđa (zato što ga je tako najlakše nositi)
Kako sam odlučila da se bavcim u te vode i oprobam svoje veštine možete pogledati ovde.
Takođe sam pisala kako ću češće postovati, ali to možemo zanemariti (imajte milosti)
Crtanje
Uprvom postu blog izazova spomenula sam koliko volim da crtam, odnosno koliko dugo crtam (niste videli? ne znate šta propuštate, pogledajte ovde)
Najslobodnije se osećam sa olovkom. Deblje, tanje linije, klizi po papiru, ne možeš da pogrešiš.
Vodene boje sam upoznala odmah posle olovke. Moji roditelji si srećni kao i ja kada su videli te divne murale na zidovima na moje sobe.
I danas se desi da ponekad, slučajno išaram koji zid, ali kako sam starija, postala sam vešta u prikrivanju (nemojte da im kažete).
Inspiracija je naravno dolazila sa interneta (we❤it - hvala), ali i iz raznik knjiga i časopisa.
Nikada nism slikala po platnu, uglavnom po hamerima, navika iz škole, u kojoj sam često pravila plakate (pluseva u svesci nikada dosta).
U poslednje vreme je počelo da me zanima pisanje. Šta god poželim pretočim na papir, stvorim svoj svet, zanimljivo, zar ne?
Ali moram vam priznati što se školskih sastava tiče to su sigurno najdosadniji i najgori sastavi ikada (nikada nisam dobila 1 nemojte pogrešno da me shvatite). Jednostavno za neke teme mi je trebalo više od 45 minuta. Nikada nisam želela da rizikujem i da mi se desi da ne završim, zbog toga sam se držala tipskog sastava, po propisima kao što bi se reklo. Ali eto i ja pustih reči na slobodu.
Nadam se da vam se sviđaju moje fotografije
Нема коментара:
Постави коментар