Day 6: Reči koje želim da podelim

Oduvek sam želela da budem astronaut (hvala tata na ideji). Istražujem svemir. Pratim puteve zveza, osetim zvezdanu prašinu, kročim na mesec. Zvuči tako lako i blizu. Zvuči kao da stvarni imam šanse da odem. Pogledajmo ovako:

Devojčica iz Srbije, ne baš toliko dobra iz matematike, koja živi u nekom svom svetu, izgubljena. Kako li je pustiti negde daleko? U svemir? Ko će nju da čuva? Ko će da joj zadovolji dnevnu potrebu zagrljaja? Drugi astronaut, kolega? A šta ako on ne zna da se grli? Može pokušati, ali ako nema taj talenat teško će naučiti. Grljenje je umetnost, a nisu svi rođeni da budu umetnici. Dakle, kolege astronauti moraju da prođu test grljenja. Može on znati matematiku, fiziku, astronomiju, IQ 180, ali ako nije vičan grljenju ne možemo ga odabrati za našu opasnu i veoma ozbiljnu svemirku misiju. Imamo prioritete.

A šta ako kolega astronaut voli mačke? Ne, nikako, ne možemo ga pustiti na nasu svemirsku raketu. Sama pomisao na mačke, ta pufnasta bića, kod malene devojčice iz Srbije izaziva predstavu kijanja i crvenila oka, koja može i da traje i po nekoliko sati, ali ako se publika zatraži bis, onda i duže. Dakle bez mačkoljubca.

I sada kada smo odabrali posadu. Prosli tu tešku obuku. Naučili da razlikujemo asteroide od kometa, meteore od meteorita. Spremni smo da krenemo. Pravac svemir, Mesec

Ali nešto nam fali. Raketa - tu je, posada- na okupu, pojas - vezan. A gde su nam odela? Slagala bi vas kada bi vam rekla da su na pranju. Da budemo iskreni malena devojčica iz Srbije ni nema svoje super svemirsko odelo sa puno dugmića. Toliko je bila uzbuđena zbog odlaska u svemir da je zaboravila da nađe malecno odelo, možda čak i najpotrebniju stvar na njenom nesuđenom putu.

Sada već tužna devojčica iz Srbije mora napustiti svemirku raketu, koja je dobila ime po njoj, i svoje kolege astronaute.

Jedino što joj je preostalo je da mašta. O necemu dalekom, svemiru, kao i do sada. A tako opasnu avanturu mora da sačuva za neki drugi put ako joj mama dozvoli.

Day 5: Hobi

Gledanje serije se računa kao hobi? Ne. Hmmm

Još od malih nogu sam se divila fotografiji, pogotovo fotografa Nacionalne fotografije - savršenstvo.
(Zaboravila sam  posao fotografa da uvrstin na listu, oprostite molim vas)
Oduvek sam mislila da ako želiš da budeš fotograf ili da se baviš istom, moraš da imaš jedan od onih ogromnih aparata. Znate onaj ogromni što se vuče po zemlji kada ga stavite na leđa (zato što ga je tako najlakše nositi)
Kako sam odlučila da se bavcim u te vode i oprobam svoje veštine možete pogledati ovde.

Takođe sam pisala kako ću češće postovati, ali to možemo zanemariti (imajte milosti)

Crtanje
Uprvom postu blog izazova spomenula sam koliko volim da crtam, odnosno koliko dugo crtam (niste videli? ne znate šta propuštate, pogledajte ovde)
Najslobodnije se osećam sa olovkom. Deblje, tanje linije, klizi po papiru, ne možeš da pogrešiš.

Vodene boje sam upoznala odmah posle olovke. Moji roditelji si srećni kao i ja kada su videli te divne murale na zidovima na moje sobe.
I danas se desi da ponekad, slučajno išaram koji zid, ali kako sam starija, postala sam vešta u prikrivanju   (nemojte da im kažete).

Inspiracija je naravno dolazila sa interneta (we❤it - hvala), ali i iz raznik knjiga i časopisa.
Nikada nism slikala po platnu, uglavnom po hamerima, navika iz škole, u kojoj sam često pravila plakate (pluseva u svesci nikada dosta).

U poslednje vreme je počelo da me zanima pisanje. Šta god poželim pretočim na papir, stvorim svoj svet, zanimljivo, zar ne?
Ali moram vam priznati što se školskih sastava tiče to su sigurno najdosadniji i najgori sastavi ikada (nikada nisam dobila 1 nemojte pogrešno da me shvatite). Jednostavno za neke teme mi je trebalo više od 45 minuta. Nikada nisam želela da rizikujem i da mi se desi da ne završim, zbog toga sam se držala tipskog sastava, po propisima kao što bi se reklo. Ali eto i ja pustih reči na slobodu.

 Nadam se da vam se sviđaju moje fotografije

Day 3: Gde bih volela da živim

Selila sam se. Živela sam i u gradu i na selu, u stanu i u kući. Sedmi sprat, peti sprat, prizemlje. I u Srbiji i van nje.

Putujući cirkus mi je uvek zvučao kao dobra ideja.
Nastupaš, aplauz, bis, ponovo aplauz (zato što smo toliko dobri), spakuješ kofere i put pod noge.
Jedino što me je sprečavalo da odem u te vode je talenat. Moj talenat, da pogledam celu sezonu bilo koje serije za jedan dan, mislim da ljudi i ne bi bili toliko oduševljeni da vide.
Tako da to pada u vodu, šteta, što znači da kao i sav normalan svet moram da tražim stan.

Teško mi je da se odlučim, kao što znate sve ima svoje prednosti i mane.

Preferirala bi evropske gradove i prigradska naselja dolaze u obzir. Samo dok ima raznovrsne arhitekture.

Stan ne mora biti velik, ali dosta dnevne svetlosti je must.

Radni prostor sa belim stolom.
Minimalistički nameštaj bi mi prijao.



Jedan zid odvojen za ideje - izlepljenradovima, skicama, porukama, možda bolje da preformulišem - izd inspiracije.

TV? Neka hvala, ko ima živaca za reklame? Upstalom ima se na internetu, ali zato mislim da bi projektr bio dobra ideja.

I naravno lampice, njih uvek, jer osvetljenje čini dobar deo posla.

Ali uvek kao opcija stoji kućica na drvetu. 

Day 2: Posao iz snova

Još od malih nogu razmišljami šta želimo da budemo u životu. Uglavnom su to bile nelogične stvari poput dinosurusa (to ne može, tako?), ali kako odrastamo u sve naše želje se uvlači ta dosadna doza realnosti, pa smo onda Lara Kroft ili čak i Konan.
Pravimo planove i liste, da se slučajno nešto ne zaboravi, bilo bi greota.
Moja lista u skorije vreme nije bila ažurirana (ili osvežena, kako ko preferira), tako stoji sastrane, jer, jelte, ima vremena. Bio bi red da bacim pogled na nju da vidim šta se tamo dešava.

Prvo na listi - princeza
Znate biti pronceza nije lako, gledali smo u mnogim filmovima. Haljine i balovi - nije to za mene. Tako da verovatno ne želim da budem princeza bez obzira na to što je na mojoj listi punih 14 godina. Dakle preškrabali smo to.

Sledeće na listi je sladoledžija. Predivno, vozaš kamiončić, svira ti muzikica, koja se vrtu u krug doduše, ali to je u opisu posla, šta ćeš, trpiš. I sve je to bilo divno dok nisam saznala da sladoledžije ne smeju da jedu sladoled, ima smisla moram prznati, ali sladoleda se ne može odreći. Precrtavam.

(Crtez nije dovršen šššš)

Čitam dalje - astronaut. Fantastično, put u svemir mi je odobren #hvalaNASA, samo da mi stigne odelo, mere su već uzete, a za to vreme bih mogla da se pozabavim nečim drugim.
Na primer da budem slobodni umetnik. Divno zvuči, ali malo nerealno u odnosu na ostatak liste, slažemo se?

Teško je probiti se , ne kažem da se ne može, niti da se ne pokušava. Kažem da je teško jer je već sve isprobano, pokušano. Treba pustiti svoj glas, da se čuje, da ga drugi prepoznaju (kliše, znam). Treba biti unikatan, gledati iz svog ugla, ne moraju svi da razumeju, jer onda ne bi bilo zanimljivo.

To je ka čemu težim, da izgradim sebe. Ne moram da budem umetnik da bi to uradila, pokazala ko sam ustvari. Niti sladoledžija kako bi pokazala svoju kreativnost u dekoraciji sladoleda.

Iskreno još uvek ne znam šta želim da budem, koji je moj posao iz snova. Samo znam da ne želim da mi posao ugasi kreativnost, je ona je postala deo mene i žao mi je da se oprostimo.
Za sada puštam da stvari idu svojim tokom (ali se ne prepuštam slučaju, to su dve različite stvari).

Gde će me put odvesti? Ne znam, ali nemojte da se brinete, obaveštavaću vas. 

Day 1: Da se upoznamo

Zovem se Kristina i imam 19 godina. Iz Beograda sam, ali trenutno živim u Budimpešti. Obožavam umetnost, arhitekturu, fotografiju, lepo pisanje..
Obožavam renesansu i barok. Svemir i astronautska odela.
Moderna arhitektura je nešto predivno, skoro kao i zeleni čaj ili topla čokolada.
Kafa mi je stana, ali u poslednje vreme se upoznajem sa njom.
Ananas mi je zakleti neprijatelj (sem kao print na majici) kao i boja ciklama.
Oduvak sam želela da budem vitez ili astronaut - držite mi palčve, ali za sada jednorog (pisaću vam zašto).

Volim dan, volim kišu, lišće pod nogama. Volim šarenilo, volim boje pa se ponekad zanesem i obujem ciklama čarape.
Da pređemo na sladoled: straćatela, čokolada, jagoda, čokolada, vanila, staćatela, banana, čokolada... Recimo svi ukusi, ali bez ananasa moliću.
Putovanja? O da
Kuda? Bilo gde
Kada? Sada
Nemam puno iskustva u putovanjima ali sam spremna to da promenim, naravno. Ne znam kako pošto imam traume od zlih vozača autobusa koji mi zatvore vrata pred nosom (koji je inače prćast, pa se slučajno desi da se nađe gde mu nije mesto), sigurno jedu ananas ili još gore, sarađuju sa njim. Čast izuzecima, vozačima koji jedu jabuke i banane.

Avangarda i ja smo prijatelji, ne najbolji, ali se dovoljno poznajemo.
Crtanje je nešto što vučem od malena. Mogla bih da kažem ljubav mog života, ali nećemo da preterujemo sada.
Što se tiče crtanja perfekcionista, za sobu baš i ne mogu to da kažem.
Organizovana? Svakako.
Odgovorna? Nikako.
Obožavam umetničke fotografije i portrete. Trenutno skupljam za aparat, pa možda i realizujem mnogobrojne projekte, koji se samo nagomilavaju.

Upoznala sam Pikasa, Da Vinči mi je komšija, a Dali na brzom biranju. Gagarin nije tu, ali svaki čas treba da stigne.
Ideali i uzori? Cela lista ili top 10? Možda ste već neke pohvatali, ali neki drugi put o tome.
Pored jednoroga u slobodno vreme sam i Betmen.

 Volim da crtam po rukama

To sam ja ukratko. Mogla bih ovako do sutra da pišem ne zato što sam toliko zanimljiva, već zato što sam za sve zainteresovana.

Drago mi je da smo se upoznali.

Ja sam Kristina.

A ti?

Blog challenge: Getting ready

Naredni 31 dan videćete seriju postova koji su pisani u okviru Blog izazova.
Već duže vreme sam razmišljala kako bi bilo dobro napraviti neki izazov, da se vratim u kolosek.
I kao poručeno, Miljana sa bloga Moji mali svetovi predstavlja izazov u grupi Srpske blogerske zajednice - njen izazov možete pogledati ovde.

Izazov nije u potpunosti isti, napravila sam par izmena (možda malo više), ali suština je bitna, zar ne?

Zašto sam odlučila da radim ovaj izazov? Iz jednog prostog razloga, zbog kojeg i rade svi blogeri.
Da se probližim vama. Da vam pokazem ko sam ja i šta možete očekivati od mene i mog bloga.
Kratko i jasno: Da se upoznamo - post na tu temu dolazi sutra.

Prevrnuo mi se kaktus:( 

 

Neki postovi će biti duhoviti, neki malo ozbiljniji. Pokušaću da ostavim svoj lični pečat.


Dnevne izazove možete videti na slici ispod.

Vidimo se sutra i nadam se dobrom druženju.

River side

Stvarno sam srećna što dolazi proleće, napokon malo zelenila. Da me Sunce budi, a ne da ustajem pre njega. Ptičice cvrkuću, milina prosto. Ustajem i kreveta, otvaram prozor, ah prolećni vazduh. Naravno u gradu se ne oseti toliko kao na selu, ali se ipak osetća razlika. Oblačim se, izlazim iz stana i sa zadovoljstvo odlazim u radne pobede.

Ovaj period godine je jako stresan za one koji upisuju srednju školu ili fakultet. Odabir škole, odnosno čime ćeš se baviti u životu, zatim pripreme i nezapostavljanje trenutne škole. Puno stresa, previše izbora. Iskreno se divim osobama koje su još u osnovnoj školi znale čime žele da se bave u životu, a te želje su bile realne i i dalje ih drže, a ne kao ja što sam od četvrtog razreda želela da budem astronaut. I mene drži ta želja, ali budimo realni, to se neće desiti. Svemir me je oduvek zanimao, ogroman,  a malo istražen, ali to je već priča za neki drugi put.

Kao što vidite potpuno sam promenila izgled bloga, od glave do pete.
Promenila sam ime i domen -gitamark. Nadam se da vam se sviđa ova promena.
Ako imate neke sugestije slobodno pišite.

Da li je vama teško pao izbor oko škole ili ste već znali šta želite da upišete?